Пројекат: Превенција конфликтних ситуација
– V радионица – „Психодинамика стилова комуникација и вештине комуникација у превенцији конфликтних ситуација“
На петој радионици пројеката „Превенција конфликтних ситуација“ учесници су имали прилике да се упознају са развојем вештина комуникација неопходиних ра превенцију конфликата и успешно решавање конфликтних ситуација.
На овој радионици обрађивани су и сигнали невербалне комуникације и говора тела као и комуникацијске стилове: агресивни, пасивни, пасивно-агресивни и асертивни стил комуникације. Учесници су слушали о томе која психодинамика стоји иза сваког од ових комуникацијских стилова, које емоције сваки од стилова изазива у саговорнику, и из којих емоција и уверења потиче.
Асертивна комуникација или „разговор са поштовањем“ представља циљ који није лако достићи без разумевања емоционалих садржаја који прате поруке које изговарамо или чујемо. Када се на развој вештина комуникације дода развој базичних способности за обраду емоција, повећавају се наше шансе за успешну комуникацију и сарадњу.
Стилови комуникација:
Кроз свакодневну комуникацију са другима размењујемо међусобно много више него што слутимо. Уз речи похвале, подршке, покуде и критике, праћене тананим невербалним сигналима који потврђују поруку или одају истину, ми преносимо и стање своје психе и душе у том одређеном тренутку. Бирамо стил којим се обраћамо саговорнику док уз њега приказујемо и своје самопоштовање.
Циљ агресије јесте демонстрација моћи, доминација и постизање победе над другима. Такође и успостављање контроле над ситуацијом и људима.
Иако нам се може на први поглед учинити да су агресивци јаки, или да смо ми сами јаки док вичемо и показујемо своју агресију, ипак је реалност другачија. Агресивна особа има крхко самопоштовање. Јако се плаши губитка контроле. Плаши се подређивања. Показује мржњу да би сакрила ове страхове. Она дозвољава себи да је осећања преплаве. Емоцијом презира поручује другој особи да она не вреди довољно. Слањем поруке: „Ја вредим – ти не вредиш!“ она крије дубљи ниво ове поруке: „Ја не вредим и не смем то да откријем!“. Обично долази из породице у којој је негован овај стил комуникације. Када од друге особе не добије понизност, њен презир прераста у мржњу. Оваквим стилом угрожава однос са другим особама и потврђује образац и поруке који најчешће доноси из своје породице: снажно изрази своја осећања без обзира што она могу некога да повреде; што пре заузми своју позицију; нек буде присутна публика кад започнеш сукоб с неким; живот је борба; човек је човеку вук; најачи преживљавају…
Пасивни опозит
Ко би то волео да се понаша овако агресивно? Углавном особе које имају пасиван стил комуникације, а којима је доста подређеног положаја. Они који су целог живота трпели, па дочекали својих пет минута и некога кога сматрају мање вредним од себе, над ким смеју да пројектују моћ.
Ако хоћете да будете агресивни понекад, јер сте целог живота заузимали пасивну позицију ево савета за вас: захтевајте и наређујте, кривите и оптужујте друге, не признајте своје грешке, не слушајте друге, прекидајте их у комуникацији, говорите гласно, зурите у саговорника, научите агресивну гестикулацију.
Зашто напустити пасиван стил?
Особа пасивног стила комуникације нарушава своја права и вредности, не поштује своје жеље и потребе, не поставља границе, у разговору је несигурна, њен циљ је да задовољи другог и да по сваку цену избегне конфликт. Можда није свесна тога да избегава и одговорност. Она шаље поруку: “Не узимај ме у обзир, ти си важнији; Нису важна моја осећања, већ твоја; Оно што ја мислим је небитно, ти си једни вредан слушања; Ја сам нико, ти си супериоран“.
Често овакве особе долазе из породица у којима је негован пасиван стил решавања сукоба. Поруке оваквих породица су: не истичи се; не причај никоме ако дође до свађе; сукоб не постоји,; немој никада повисити глас; не показуј снажна осећања, ако неко покаже неслагање, немој на то одговарати; прикладно понашање је тихо показивање незадовољства; ми смо фини; ми смо лепо васпитани; ако приметиш да би могло доћи до свађе, склони се.
Тако дете из овакве породице постане одрасла особа која никада не изражава своје мишљење, углавном ћути, избегава расправу, брзо признаје своју грешку и често се извињава. Мисли да ће се други увредити ако она изнесе своје мишљење. Слањем сигнала да не прихвата сама себе, шаље и поруку да њене жеље није вредно прихватити.
Савршено се уклапа са агресивцима који захтевају понизност. Једни другима дају лажну слику самопоштовања и усклађености са околином. Одустајући од заступања себе пасивни верују и осећају да имају одговорност за друге и за њихова понашања. Па кад су ови други агресивни, пасивни мисле да је то њихова одговорност или кривица, да су нешто сигурно згрешили или некако својим понашањем испорвоцирали агресију. Копајући по претходним кривицама умишљају ирационалну кривицу тамо где је реално нема. Ако се повлаче, мисле да су због тога „добре“ особе, не схватајући да није потребно да буду „бољи“ него што то иначе јесу, и да никаква доброта са њихове стране не може променити агресивце. Ово се нарочито дешава у браковима у којима један партнер упорно оживљава трауму и покушава да умили непријатеља.
Због недостатака самоприхватања, самопоштовања, због осећања кривице, стида или страха од одбацивања, пасивне особе стављају друге на пиједестал. Стављају дужности испред одговорности. Варајући себе да су они „добри“ и „бољи“ уствари шаљу поруку да су мање вредни од других.
„Не видимо ствари какве јесу. Видимо ствари какви ми јесмо“ – Анаис Нин
Уколико сте препознали себе или друге у једном од ова два стила, предлажем да лепо проанализирате све разлоге за и против, те онда извагате, шта је за вас најбоље да практикујете, шта да избегавате. Када нам се чини да су око нас све сами агресивци, време је да се запитамо где смо то ми своју агресију потиснули. Када нас нервирају пасивни људи, време је да се сетимо када смо то имали жељу да нас нема, да ничим не провоцирамо агресивне друге. Освешћивање, разумевање и прихватање може да нас помири са самим собом, а онда и са другима.
Препоручујемо јачање самопоштовања и неговање разговора с поштовањем, уважавање себе и друге особе, активно слушање, преузимање сопствене одговорности и остављање туђе одговорности другима.
Освешћивање, образовање, знање води ка развоју.
Учесници ове радионице добили су презентације, вежбе и радионице које им могу помоћи да код себе и својих ученика развијају вештине комуникација, као и вештине препознавања невербалних сигнала и тиме раде на свом развоју и истовремено дају праву подршку развоју својих ученика. Осим тога за све учеснике су обезбеђене и потврде о два сата стручног усавршвања у оквиру установе
Програм овог пројекта проистекао је из „Тренинга за развој вештина превенције и решавања конфликтних ситуација“ акредитованог као краћи облик едукације код Удружења за психотерапију, саветовање и коучинг Србије. Намењен је просветним радицима, али и свима другима који желе да раде на свом развоју. Комуникација је саставни део нашег свакодневног живота и рада, те на њеном унапређењу ваља свакодневно и радити.
Мирјана Кокерић
Аутор и реализатор пројекта
Акредитовани коуч Удружења за психотерапију, саветовање и коучинг Србије, са Националном лиценцом
Фотографије са јучерашње радионице можете погледати овде:
Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.
